Predgovor za knjigu Aleksandra Mitrovića
„Uticaj svesti na kvantne procese“
Predgovor za knjigu Aleksandra Mitrovica
Pročitavši prvu knjigu magistra psihologije Aleksandra Mitrovića Metanoje „Uticaj svesti na materiju“ bila sam iznenadjena sličnošću njegovih zapažanja i uvida o važnosti osvešćivanja i asimilacije nesvesnog znanja, sa mojim radom u regresoterapiji, gde upravo kroz taj proces integracije, kako je i on primetio, dolazi do individuacije i oduhovljenja čoveka. Ta nit istraživanja nastavlja se i u njegovoj sledećoj knjizi koja je sada pred vama.
Inače, Aleksandrovo i moje poznanstvo i saradnja, ispunjeni su sinhronicitetima od samog početka. To se naravno desilo i ovog puta, kada me je zamolio da napišem predgovor za njegovu novu knjigu „Uticaj svesti na kvantne procese“. Kako je to tema koju i sama istražujem sa velikim interesovanjem, predlog sam sa radošću prihvatila. U isto vreme zove me klijent sa neobičnim zahtevom da hitno dodje na regresiju. Tokom seanse, taj isti klijent, ulazi u prethodni život gde se kao naučnik bavi upravo tematikom koju i Aleksandar obradjuje u knjizi, uticajem svesti na svet oko nas, i izgovara : „Sve postoji istovremeno. Nema kretanja. Živimo u svevremenu.“ Samo slučajnost, ili još jedan predivan sinhronicitet koji nam ponovo otvara Polje beskrajnih mogućnosti, u kome se i ovog puta srećemo. Ova knjiga inicira i svakog čitaoca da zakorači u to Polje, i otkrije beskrajne mogućnosti za menjanje svoje svakodnevne stvarnosti.
Jer pored nama poznate prostorno-vremenske dimenzije u kojoj obitavamo, postoji i podkvantna holografska dimenzija stvarnosti, to nediferencirano Polje svih mogućnosti koje se naziva još i Univerzalno kvantno polje, Božanski matriks, Kvantni hologram, polje Akaše, i gde su kodirane sve informacije o našem postojanju i zakonima svemira. Tu su zapisana sva znanja i mudrost koja prevazilazi prostor i vreme. To je polje slobodnog ispoljavanja svih mogućih pojava i dogadjaja, sve istovremeno, i bezvremeno. Svestan subjekat iz tog beskrajnog okeana mogućnosti bira jednu po jednu i tako ih aktuelizuje. Kako on otkriva nešto novo, tako mu se javlja iluzija vremena, jer se ne ispoljavaju sve mogućnosti odjednom.
Svesni subjekat je onaj ključni činilac koji izvlači mogućnosti u svoje postojanje, i potencijalno pretvara u aktuelno.
Upravo nam se važnost tog subjekta otkriva u ovoj knjizi. Kroz brojne primere sagledavamo kako nauka počinje da prepoznaje primarni značaj i ulogu svesnog subjekta. Pomerajući svoje granice, otkriva fundamenatlni značaj svesti, što polako vodi sintezi nauke i duhovnosti. Sve više, na različitim stranama sveta, pojavljuju se naučnici koji u svojim laboratorijama ponovo otkrivaju i potvrdjuju znanje koje odavno postoji u svim duhovnim tradicijama. Nauka se približila duši i u subatomskom i u kosmološkom nivou. Savremeni fizičari u kvantnoj teoriji polja objašnjavaju da sam čin posmatranja stvara ono što se posmatra. U eksperimentima sa subatomskim česticama posmatrač odredjuje posmatrano. Primećno je da usredsredjena pažnja dovodi do kolapsa talasne funkcije. Svesna, kao i nesvesna namera utiču na izbor jedne od mogućnosti . Posmatrač zapravo svojim činom posmatranja i detekcije kvantnog dogadjaja vrši kolaps talasne funkcije.
Suočena sa eksperimentalnim dokazom da posmatrač utiče na objekat koji posmatra, nauka je prisiljena da se uhvatiti u koštac sa revolucionarnom pretpostavkom da mi jesmo uključeni u kreiranje stvarnosti. I kao što kaze Fritjof Capra “posmatrač je potreban ne samo zato da bi promatrao svojstva atomskih pojava, nego i da bi se ta svojstva ispoljila.” Na toj radikalnoj ideji da posmatrač neizbežno utiče na svaki posmatrani proces, da mi nismo neutralni, objektivni svedoci stvari i dogadjaja, prvi je insistirao Nils Bor i njegove kolege u Kopenhagenu, zbog čega se ovo tumačenje često naziva kopenhaškim. Shvatili su da mi nismo samo neutralni posmatrači, već aktivni učesnici.
Medjutim, kakve veze sve ovo ima sa našim svakodnevnim životom i ko je uopšte taj toliko pominjani posmatrač. Posmatrač je svako ljudsko bice, bez obzira na njegov pol, rasu, društveni položaj ili uverenje. To znači da svako ljudsko biće ima sposobnost posmatranja i menjanja subatomske stvarnosti. To može biti inženjer ili vajar, violinista ili policajac, svako od vas. Svi to mogu, ne samo naučnici u svojim laboratorijama. Ova nauka pripada svima nama.
Značaj eksperimentalne kvantne fizike ne treba da ostane u okvirima zidova laboratorija, već je neophodno da se prenese na ostvarenje potencijala svakog čoveka i probudjenje njegove svesnosti o sopstvenoj moći. Moći koja sve vreme obitava unutar njega. Jer samo kroz probudjenog čoveka ova moć se može ispoljiti u svom punom potencijalu.
Zamislite samo kakvu implikaciju ova istraživanja mogu imati na naš život, kada shvatimo da mi kao malo holografsko oličenje Polja možemo da delujemo na okolinu i dogadjaje. Ovo nam pokazuje da je ključan upravo Izbor. Izbor koji vrši fizičar u svojoj laboratoriji, kada svojim posmatranjem utiče na tok eksperimenta, a samim tim ključan je i svaki naš, lični izbor u svakom trenutku našeg života, svestan ili nesvestan, jer svakim svojim izborom utičemo na naše zdravlje, sudbinu, a samim tim i na sudbinu čitavog čovečanstva. Čovek nije samo pasivni posmatrač, već aktivni Učesnik u Igri života. Osvešćivanje tog znanja, stavlja čoveka u centar stvaralačkog procesa. Čovek postaje Kreator. Shvata koliko je lako prestruktuirati sopstvenu stvarnost. Izbor je uvek na nama. Tamo gde nam je namera i usredsredjena pažnja, kako se pokazalo u kvantnoj fizici, tu je i naša stvarnost. Naša realnost je proizvod naše svesti. Bolest ili zdravlje, oskudica ili obilje, ratovi ili mir i blagostanje. Izbor je uvek na nama. Tamo gde usmerimo našu nameru, takvu ćemo stvarnost i kreirati. Možda je ovo način i za transformaciju kolektivne ljudske svesti?!
Predstoji nam veliki evolutivni skok. Živimo na prelazu ka novom uredjenju sveta, gde se sve do sada poznato ruši i pretvara u haos, i na čijim temeljima se naziru obrisi nekog novog, drugačijeg sveta, u kome uspravno stoji Novi Čovek svestan snage svoje namere, čovek novih moralnih kodeksa, koji prihvata sopstvenu odgovornost za opstanak sveta. Jer čovečansto je došlo do granice, posle koje sledi ili duhovno budjenje ili propast. Spasenje je u ličnom duhovnom traganju svakog čoveka, u spoznaji toga koliko je svako od nas odgovoran za sudbinu sveta. Razvoj unutrašnje etike i razumevanje povezanosti svega u svetu, su najviši stepen zaštite, a istovremeno i neophodan uslov za evoluciju čovekove svesti.
I kao sto Aleksandar primećuje na kraju svoje knjige, “ priča o kolapsu talasne funkcije, zapravo je priča o odnosu čoveka i Boga”. Ideja o posmatraču, možda ukazuje na to da je Božansko u nama. I kada osvestimo taj stvaralački impuls u sebi koji nam je oduvek dat, i kada asimilacijom tog znanja proširimo svoj kvantum svesti, postajemo sve više nalik onoj unutrašnjoj slici Božanskog principa sa kojom smo došli na ovaj svet. Postajemo svesni kreatori sopstvenog života i univerzuma.
